„КЕЛТСКИ КАРИЧАСТИ НОВАЦ”

Из времена старијег гвозденог доба и све до I века п. н. е. потичу скупни налази, или ређе појединачни примерци, својеврсних металних карика којима се приписују прото-монетарна својства. Сматра се да су ове карике биле средство робно-новчане размене пре настанка правог кованог новца. Како је гвоздено доба „хиперборејске” Европе углавном обележила култура Келта, тако се и ове прото-монетарне карике неретко називају „келтским каричастим новцем”, иако је присуство овог налаза забележено и у периодима који су претходили дефинисању келтске културе. Свакако, карике су најучесталије управо у времену и на подручјима које је овај древни народ настањивао. Најчешће су од бронзе али се срећу и примерци од злата. Најпознатији су налази из Шкотске и Ирске, али и из нама суседне Бугарске. Карике су ношене на одећи или су везиване различитим конопцима или тракама, чему сведочи неретка појава стањености унутрашњих страна карика, услед трошења односно преношења. Временом су карике замењене различитим полугама и коначно – кованим новцем. Наравно, никако не можемо сваки такав случај сматрати претечом новца. Постоје претпоставке да се, барем делимично, заправо ради о тезаурисаним карикама из коњске опреме или неког другог прибора. С друге стране, одлике средства робно-новчане размене управо су, у првом реду, стандардизована тежина (и димензије) односно препознатљив и униформан облик. Градски музеј Бечеј је путем донације аквирирао укупно 16 примерака оваквих карика и један је од ретких музеја код нас који располаже таквим предметима у збирци. Сви примерци су израђени од бакарне легуре (бронзе). Тежине карика износе од 1.3 до 10.0 g док пречник варира између 19 и 32 mm. Донатор, господин Мартин Угарковић, мештанин Бечеја, поводом даривања Музеју рекао је:

„Овим поводом бих желео да се захвалим свим сарадницима и пријатељима који су ми помогли када је нумизматика у питању. Захваљујем се бечејском берберину Јозефу Фрому, који ме је упознао са светом колекционарства. Такође бих желео да се захвалим куму Шабану Лиманију и пријатељу Милораду Проданову. Осим њих значајне смернице сам добијао и од господина Акоша Фирањија. Посебно бих се захвалио Бранислави Микић-Антонић, са којом сам годинама сарађивао. Коначно, све дугујем мојим драгим родитељима Николи и Стојанки Угарковић. Надам се да ћу и убудуће бити у прилици да сарађујем са Градским музејом у Бечеју.”

Уредник